O ti, ka stvor svaki rastvaraš na svitu
Kroz tvoj mač prijaki u gnjivu srditu,
Da li hoć moćju tvom prid kojom svak preda
Mu mlados životom rastavit pri reda?
Da li će nebo zgar i zvizde podniti
Da mi sad tuj nehar ti budeš stvoriti?
Da li će duh se moj od mene dijeliti
S kim malo tolikoj živil sam na sviti?
Da li će rastavit duša se od kosti
U prvi moje cvit nezrele mladosti?
Da li će tve strile pri me, jaoh, raniti,
Neg budu me vile vrijednu čas izriti?
Da li hoć daleče od moga da stana
Ma duša uteće od mene skončana?
Ovdi nidno krilo rođaka moga ni,
Milosno da dilo plakaje učini,
Od mojih ovdi ni nikoga na dvori
Svom rukom da meni me oči zatvori…

DINKO RANJINA